NEZABORAVAK
Šta još tražiš
večeras od mene?
Volim te delićem ljubavi
i ne mogu ti pružiti više
od bednog života.
Ljubim, a na izgužvanoj ulici
stoji nežan cvet.
Koliko je, koliko teško
zaboraviti najdražu ljubav,
iako si ti možda zaslužila
još više
od moje najdraže ljubavi.
Vrtim se na vrhuncu
sreće i tuge
i plačem sa mojih
stotinu nežnih godina
i pitam: šta još tražiš
večeras od mene?
Ljubim, a na izgužvanoj ulici
stoji nezaboravak.
(1. dec. 1966)
DALJINE
Da živim životom
kamenih oluja života,
da tražim usne
od plača.
I neka me odnesu sunca
u more srećnih dana,
u more gde će biti
i ona.
Da večno sjam bojom zvezda,
da živim bez toplih kiša,
jer ona nose
moju ljubav.
(1. dec. 1966)
PUSTITE NAROD DA ŽIVI
Vijetnam... Reč koja
ima toliko krvi ...
Mali, bledi dečačić
upravo je jeo pirinač,
kada su došli avioni.
Visoka, suva žena
upravo je poljubila svoje čedo,
kada su došli avioni.
I pao je mrak.
To nije bila smrt
što je zgrabila kuću od trske,
ljude i zemlju
i pretvorila ih sve
u prošlost,
to nije bila smrt
nego pakao.
Pale su bombe i nestalo je svega
i opet je zavladao mir,
ali ničega nije bilo,
a bilo je i ljudi i kuća,
i ptica i drveća,
i mladih crnih očiju,
ali ničega nije bilo.
Jedino je u nevinim očima
maloga dečaka,
u smrtno otvorenim zenicama,
sijao deo detinjstva,
deo uništene mladosti
i deo toplog sunca..
Mali, bledi dečačić
upravo je jeo pirinač,
kada su došli avioni.
(13. febr. 1967)
CVET
Ja neću da umreš,
crvena ružo,
ja neću da nestaneš
večeras kada te volim.
Ne idi i neću biti tužan
jer je ovaj dan,
baš ovaj dan,
toliko srećan.
Živi i dalje i budi srećna
a na suzama bodlji saznaj
da neću da nestaneš
večeras kada te volim.
(5. dec 1966)
STATUA
Video sam da je plakala
bronzana statua žene
u velikom parku
kraj nas.
Rekao bih da su to suze
tekle iz njenih očiju,
a možda se u zenici
igrala kišna kap.
Rekao bih da je bila noć,
a možda je bio i dan
prekriven obručom mraka
bez ljubavi.
(11. dec. 1966)
ONO ŠTO JESTE, A NIJE
Ja tebi pišem nestvarnu poemu
da meni molim te objasniš sada
kako si ovde a nisi ovde,
kako te vidim, nestvarno jasno,
dragu i milu i ljubavnu maznu,
da si kraj mene i isti san sanjaš
i radosna u duši ne ostavljaš mene
i ovde budeš, a unazad ideš...
Nema sad kiša, odoše one,
i Sava nadošla, da eksplodira,
pa vali njeni uvire prave,
vrtloge besnih nadošlih snaga,
vrteške prave k'o od papira,
a ti se ne plašiš, preblizu mene,
najbliže usne koje sam susreo,
potpuno predana lepoti života,
topljenih osećanja i ljubavi mene,
na obali naše nadošle reke...
Ono što jeste a zapravo nije,
to je za druge, za mene nije,
ja ljubav svoju stalno ti dajem,
rezerve crpim stalno nadošle,
i otkrivam nešto što do sada nisam
- da tebe vidim stalno oko sebe,
da tebe mazim srcem koje dajem,
jer osećaje duše već sam ti dao,
odavno poklonio svojoj najdražoj
koju sad vidim, jesam a nisam,
al' ipak ja samo za tebe znam..
Ono što jeste, a zapravo nije,
pa ono što jeste da bude jeste,
za tebe samo, najdraža moja,
ja željno čekam taj samo naš dan.
(Bgd, 02.Apr.2017)
NAŠE ŽELJE
Željno želimo željene želje,
tražimo tražeći tražene tražnje,
ti, moja najmoja i ja, sam, najtvoj,
zajedno mislimo u ovom svetu
da jedino mi imamo želje,
da jedino mi nosimo ljubav,
da jedino mi plovimo tvoj
i moj život življenja ovog,
i trenutak čekamo sećanja ovog
da spoji trenutke u stalnu paletu
tih boja duginih, livadskih, rečnih,
planinskih, gradskih, kućnih, znanih,
tih boja ljubavi samo za nas.
Mi željno želimo željene želje
a želje žele željno baš nas...
(Bgd, 02. Apr, 2017)
TVOJE RUKE
Svuda sam tražio tvoje ruke
te bele ruke iz mojih snova,
najdraže ruke iz moje jave,
milosne, mazne, nežne i strasne,
ruke lepote i duše i tela,
te bele najdraže tvoje ruke.
Put da mi kažu, ljubav pokažu,
pomoć mi daju i nežno miluju
da više ja ništa baš ništa ne znam
i topim pred tobom i ovim blaženstvom,
da rukama tvojim dotičem vrhove
sve nabrojane i postojeće,
sve vrhove života i ove zemlje
i nebeskih tajni naše ljubavi.
Tvoje milosne, mazne i strasne,
i samo tvoje, najdraže, mile,
ruke.
I tražio i tražeći opet zaspao
a bude me sada iz mojih snova
te tvoje mazne i najdraže,
najvrednije meni,
ruke.
(Bgd, 03.Apr.2017.)
JUTRO OVOG SNENOG DANA
Žurne senke ljudi nestaju po ulicama
ptice opet milozvučno cvrkuću
te pesme lepote naših mladosti,
i po neki pijanac tetura prolazima
izmedju visokih i novih zgrada.
Sunca još nema a skoro će ono,
oblačno - kažu - a oblaka nema,
zora je prošla, izmena kalendara,
svetlost odavno jest pogašena
i ulice sve bučnije žurnog saobraćaja...
Ja neću da hodam, neću da tražim,
lepotu samo hoću da sanjam,
ni kupiti neću, ni jesti neću,
ja ništa ne mogu a sve tvoje hoću,
i neću da stojim i neću da sedim,
ni misliti neću, ni reći ja neću,
ja budan tebe hoću da sanjam.
Jutro je i dan već uskoro jeste
a ja još spavam najlepše snove,
ja spavam snove o tebi samo,
i neću budan, ja samo hoću,
ja tvoju lepotu hoću da sanjam.
Ti možda spavaš, možda ne sanjaš,
a ja ću sad doći u te lepe snove,
ja tvoju lepotu hoću da sanjam.
Iz duše svoje kod tebe što je
ja zaista i stvarno i potpuno hoću,
da, tvoju lepotu hoću da sanjam...
(Bgd, 04.April 2017)
TREŠNJIN CVET
Tašmajdan park, deca skakuću,
trče, penju se, žure i jure,
ljuljaške pune našeg detinjstva,
penje u nebo, modeli tvrdjave,
i klupe pune naših života
i sećanja naših, blizina naših,
ali bez nas.
I drvo stoji, oniskog rasta,
a cvetalo, Bože, mirisnom svežinom,
a boje svetle, roze i karmin,
pa blizu da priča sećanju onom
što nas vezuje od godine one.
Japanska trešnja i japanski cvet,
a zemlja naša od davnina,
a ljubav naša bez blizina,
i samo te sanjam i samo te volim,
i samo čekam da tebe volim
da, tamo, ispod japanske trešnje...
Za cvet trajne ljubavi naše,
za tebe, ljubavi, ovaj je cvet...
Mene nek' nema, nikada nema,
a tebi je večno baš ovaj cvet...
(Bgd, 05.Apr.2017)
