Mira Milidragović - SVETI SLOVENSKI APOSTOLI

Мира Милидраговић - СВЕТИ СЛОВЕНСКИ АПОСТОЛИ 

 

СВЕТИ СЛОВЕНСКИ АПОСТОЛИ

 

Ја не бих дисала

да ми није Бог моја велика мисао!

Сва снага срца мога

не може живети без Бога

и душа моја не може без Оца свога!

 

Милосрђем Божијим

у душу ми улива

наду васцеле вечности

што је Светлост жива

и она нам подари

двојицу СЛОВЕНСКИХ АПОСТОЛА,

СВЕТУ БРАЋУ МЕТОДИЈА И ЋИРИЛА!

 

Примите нас, озарите, уједините у ова  

времена 

Словенску браћу и сестре

где Божија Светлост бдије,

ви, СВЕТИ ОЦИ ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ!

 

Стварали сте најлепша дела

Словенским хришћанима

подарили глагољицу...

у аманет нам оставили ћирилицу...

Била је то Божија Небеска Сила 

која нам подари СВЕТЕ СЛОВЕНСКЕ

АПОСТОЛЕ

ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА!!!

 

Божијом промишљу,

у душу и срце ми улива

наду васцеле вечности

што је Светлост жива...

да у ове мајске дане...

радосно дочекамо

и ПРОСЛАВИМО СЛОВЕНСКЕ АПОСТОЛЕ,

СВЕТУ БРАЋУ МЕТОДИЈА И ЋИРИЛА!

 

                Мира Милидраговић, Зрењанин, 

                 Србија              29.04.2024.

 

 

Rada Trifunović - SVETA BRAĆA, PRAVOSLAVNA I JEDINA

Рада Трифуновић - СВЕТА БРАЋА, ПРАВОСЛАВНА И ЈЕДИНА  

 

СВЕТА БРАЋА, 

ПРАВОСЛАВНА И ЈЕДИНА

 

Два се тада брата родише

Од мајке Марије и оца им Лава,

Давних дана века деветога,

У Солуну, граду староме.

Понос и дике роду своме,

Одрасташе к'о и свака деца

Тог времена древног, опаснога...

 

Кад стасаше у учене, праве људе,

Одлучише они тако да поступе,

Зарад рода и свељудског спасења,

Ширит' веру у Христа нам, сина Божјег,

У православље, к'о спас рода,

И православну веру праву.

 

И због тога прогањани беше,

Све на правди Бога јединога,

Несхваћени прво од народа,

И владара силних на бес научених,

Јурени су, грђени су страшно,

Терани у најмрачније стране…

Aл' упорни бејаху обоје,

Одустати нису ни у једном хтели.

 

Наставише они где су стали

И одоше славом, светом, вечном,

Ширећ' даље веру православну,

А касније тек народ је почео

Славит' браћу, једног и другога.

 

Хвала вама, браћо Света драга,

Свети Ћирило, Методије Свети,

Што сте тако храбри били

И нашу нам веру очували,

Славили се веком - вековима,

Даће Бог наш, мили драги.

 

Многе школе свију страна света

Поносито ваше име носе,

Јер сте словећ' писменост ширили,

Два највећа посла порадили,

Слово, веру раширили, пуно људи научили

Шта и јесте права вредност

Очувања постојања свеписмених људи.

 

Глагољица ваше прво писмо беше.

A у спомен на вас, браћо,

Ћирилица сада поносно се зове!

Хвала вам до бескрајних небеса,

Света браћо наша, вечне успомене.

Рада Трифуновић, Београд /Батајница, Србија     24.04.2024.                                                            

 

MOJA POEZIJA - 9

NEZABORAVAK
Šta još tražiš
večeras od mene?
Volim te delićem ljubavi
i ne mogu ti pružiti više
od bednog života.

Ljubim, a na izgužvanoj ulici
stoji nežan cvet.

Koliko je, koliko teško
zaboraviti najdražu ljubav,
iako si ti možda zaslužila
još više
od moje najdraže ljubavi.

Vrtim se na vrhuncu
sreće i tuge
i plačem sa mojih
stotinu nežnih godina
i pitam: šta još tražiš
večeras od mene?

Ljubim, a na izgužvanoj ulici
stoji nezaboravak.
(1. dec. 1966) 


DALJINE

Da živim životom
kamenih oluja života,
da tražim usne
od plača.

I neka me odnesu sunca
u more srećnih dana,
u more gde će biti
i ona.

Da večno sjam bojom zvezda,
da živim bez toplih kiša,
jer ona nose
moju ljubav.

(1. dec. 1966) 

 PUSTITE NAROD DA ŽIVI
                                               Vijetnam... Reč koja
                                                                          ima toliko krvi ...
Mali, bledi dečačić
upravo je jeo pirinač,
kada su došli avioni.

Visoka, suva žena
upravo je poljubila svoje čedo,
kada su došli avioni.

I pao je mrak.
To nije bila smrt
što je zgrabila kuću od trske,
ljude i zemlju
i pretvorila ih sve
u prošlost,
to nije bila smrt
nego pakao.

Pale su bombe i nestalo je svega
i opet je zavladao mir,
ali ničega nije bilo,
a bilo je i ljudi i kuća,
i ptica i drveća,
i mladih crnih očiju,
ali ničega nije bilo.

Jedino je u nevinim očima
maloga dečaka,
u smrtno otvorenim zenicama,
sijao deo detinjstva,
deo uništene mladosti
i deo toplog sunca..

Mali, bledi dečačić
upravo je jeo pirinač,
kada su došli avioni.
                                (13. febr. 1967) 



CVET

Ja neću da umreš,
crvena ružo,
ja neću da nestaneš
večeras kada te volim.

Ne idi i neću biti tužan
jer je ovaj dan,
baš ovaj dan,
toliko srećan.

Živi i dalje i budi srećna
a na suzama bodlji saznaj
da neću da nestaneš
večeras kada te volim.
                                     (5. dec 1966) 


STATUA

Video sam da je plakala
bronzana statua žene
u velikom parku
kraj nas.

Rekao bih da su to suze
tekle iz njenih očiju,
a možda se u zenici
igrala kišna kap.

Rekao bih da je bila noć,
a možda je bio i dan
prekriven obručom mraka
bez ljubavi.
                              (11. dec. 1966)    


ONO ŠTO JESTE, A NIJE
Ja tebi pišem nestvarnu poemu
da meni molim te objasniš sada
kako si ovde a nisi ovde,
kako te vidim, nestvarno jasno,
dragu i milu i ljubavnu maznu,
da si kraj mene i isti san sanjaš
i radosna u duši ne ostavljaš mene
i ovde budeš, a unazad ideš...

Nema sad kiša, odoše one,
i Sava nadošla, da eksplodira,
pa vali njeni uvire prave,
vrtloge besnih nadošlih snaga,
vrteške prave k'o od papira,
a ti se ne plašiš, preblizu mene,
najbliže usne koje sam susreo,
potpuno predana lepoti života,
topljenih osećanja i ljubavi mene,
na obali naše nadošle reke...

Ono što jeste a zapravo nije,
to je za druge, za mene nije,
ja ljubav svoju stalno ti dajem,
rezerve crpim stalno nadošle,
i otkrivam nešto što do sada nisam
- da tebe vidim stalno oko sebe,
da tebe mazim srcem koje dajem,
jer osećaje duše već sam ti dao,
odavno poklonio svojoj najdražoj
koju sad vidim, jesam a nisam,
al' ipak ja samo za tebe znam..

Ono što jeste, a zapravo nije,
pa ono što jeste da bude jeste,
za tebe samo, najdraža moja,
ja željno čekam taj samo naš dan.

                                              (Bgd, 02.Apr.2017) 



NAŠE ŽELJE

Željno želimo željene želje,
tražimo tražeći tražene tražnje,
ti, moja najmoja i ja, sam, najtvoj,
zajedno mislimo u ovom svetu
da jedino mi imamo želje,
da jedino mi nosimo ljubav,
da jedino mi plovimo tvoj
i moj život življenja ovog,
i trenutak čekamo sećanja ovog
da spoji trenutke u stalnu paletu
tih boja duginih, livadskih, rečnih,
planinskih, gradskih, kućnih, znanih,
tih boja ljubavi samo za nas.

Mi željno želimo željene želje
a želje žele željno baš nas...

                                            (Bgd, 02. Apr, 2017) 


TVOJE RUKE

Svuda sam tražio tvoje ruke
te bele ruke iz mojih snova,
najdraže ruke iz moje jave,
milosne, mazne, nežne i strasne,
ruke lepote i duše i tela,
te bele najdraže tvoje ruke.

Put da mi kažu, ljubav pokažu,
pomoć mi daju i nežno miluju
da više ja ništa baš ništa ne znam
i topim pred tobom i ovim blaženstvom,
da rukama tvojim dotičem vrhove
sve nabrojane i postojeće,
sve vrhove života i ove zemlje
i nebeskih tajni naše ljubavi.

Tvoje milosne, mazne i strasne,
i samo tvoje, najdraže, mile,
ruke.

I tražio i tražeći opet zaspao
a bude me sada iz mojih snova
te tvoje mazne i najdraže,
najvrednije meni,
ruke.

                       (Bgd, 03.Apr.2017.) 


 JUTRO OVOG SNENOG DANA
Žurne senke ljudi nestaju po ulicama
ptice opet milozvučno cvrkuću
te pesme lepote naših mladosti,
i po neki pijanac tetura prolazima
izmedju visokih i novih zgrada.

Sunca još nema a skoro će ono,
oblačno - kažu - a oblaka nema,
zora je prošla, izmena kalendara,
svetlost odavno jest pogašena
i ulice sve bučnije žurnog saobraćaja...

Ja neću da hodam, neću da tražim,
lepotu samo hoću da sanjam,
ni kupiti neću, ni jesti neću,
ja ništa ne mogu a sve tvoje hoću,
i neću da stojim i neću da sedim,
ni misliti neću, ni reći ja neću,
ja budan tebe hoću da sanjam.

Jutro je i dan već uskoro jeste
a ja još spavam najlepše snove,
ja spavam snove o tebi samo,
i neću budan, ja samo hoću,
ja tvoju lepotu hoću da sanjam.

Ti možda spavaš, možda ne sanjaš,
a ja ću sad doći u te lepe snove,
ja tvoju lepotu hoću da sanjam.
Iz duše svoje kod tebe što je
ja zaista i stvarno i potpuno hoću,
da, tvoju lepotu hoću da sanjam...
                                               (Bgd, 04.April 2017)  



TREŠNJIN CVET

Tašmajdan park, deca skakuću,
trče, penju se, žure i jure,
ljuljaške pune našeg detinjstva,
penje u nebo, modeli tvrdjave,
i klupe pune naših života
i sećanja naših, blizina naših,
ali bez nas.

I drvo stoji, oniskog rasta,
a cvetalo, Bože, mirisnom svežinom,
a boje svetle, roze i karmin,
pa blizu da priča sećanju onom
što nas vezuje od godine one.

Japanska trešnja i japanski cvet,
a zemlja naša od davnina,
a ljubav naša bez blizina,
i samo te sanjam i samo te volim,
i samo čekam da tebe volim
da, tamo, ispod japanske trešnje...

Za cvet trajne ljubavi naše,
za tebe, ljubavi, ovaj je cvet...
Mene nek' nema, nikada nema,
a tebi je večno baš ovaj cvet...
                                       (Bgd, 05.Apr.2017)


  

MOJA POEZIJA - NE PLAČI TUŽNO

NE PLAČI TUŽNO

U prelepoj duši tvojoj
kao mala devojčica
ti suze sad radjaš i izviru one,
a ja te molim da to ne činiš
i bez razloga snagu da trošiš
zbog dana sutra i sreće sutra
u danima koje opisujem ja.

Ne plači tužno, najdraža moja,
već veselo suzu niz obraz pusti
neka se ostvare naši ideali,
neka se radost ponovo vrati,
neka ljubav u tebi procveta,
još više tako da sebe ne znaš.

Ti nemoj tugu niti da skrivaš,
ti nemoj jade više da diraš,
sve poklopljeno ostaje tamo
a samo novo prihvatit trebaš
i samo sreću da uživaš,

Ne suze više, ludice draga,
već radost iz duše samo iskaži,
neka te ljubav u svemu prati
pa ću ti biti i bolji i draži.
 
                                                      (Bgd, 30. Mart 2017) 

MOJA POEZIJA - NE DIRAJ ANDJELA

NE DIRAJ ANDJELA

Ona je divna i lepa i dobra
i nikada nije ni znala istinu
da pravi andjeo ona jeste
i dobra duša prava andjela,
to nije znala nit osećala,
već pomagala svima kome je mogla.

A ti si zlotvore andjela napao
samo zbog tvojih nečasnih namera
i krila joj slomio i dušu povredio
i telo joj uzeo za sebe samo,
od nje nemoćne, dobre al' tužne,
za sebe, zlotvore, ti, samo za sebe.

A ona mila i ljupka i dobra,
kako je mogla da se odbrani,
kad si ti jači i mnogo snažniji
od nje dobre al' previše krhke,
od nje, andjela krila povredjenih,
dušu si zgazio više no telo,
tragove ostavio u srcu njenom,
saznanje joj dao da nema dragih
da čuju pozive tuge svih ugroženih.

I prošlo je vreme, ona je bolje,
krila su dobro, al' tragovi na duši...
I opet je andjeo i opet pomaže,
i opet leti i sve dobro deli,
i ona ne želi zlo ni tebi,
al' ima ona onog ko brani
sve ugrožene duše na svetu,
i On sve vidi i On sve vrati,
i tebe će stići kazna za bedu!

A ti, moj divni andjele lepi,
zaboravi one težine na duši,
zaboravi bolne tragove na duši,
i neka te sreća još više prati,
i dobro dobrim nek ti se vrati,
ja zaista želim to i tebi!

A onom, i drugima, ja poručujem,
zlo ne, ne čini, uvek se vrati!
                                               (Bgd, 29. Mart 2017)   

MOJA POEZIJA - TAJ DAN OD SVIH DANA

TAJ DAN OD SVIH DANA

Istopljene boli otplivaše rekom,
brodovi seku virove kružne,
a nema ni one jeseni tužne,
nema ni zime, pa proleće žuri,
veoma žuri skoro i trkom
da leto crveno napokon stigne.

Nisu daleki svi borovi oni,
nisu daleke planinske reke,
a nekud voz klopara prugom
onom od mene do plavog mora,
k'o voz ljubavi, il' drug sa drugom,
kada su zajedno uz breze neke,
pa se vole ili u priči, ili šapuću
najlepše tajne najdraže ljubavi
pa ljubav dodje, i ne prolazi,
i nikad neće čak i da hoće
jer otkriva stvarnost dugo skrivanu
tek sada, a ipak, ni kasno nije.

Dan koga vidim nije običan,
taj dan je dan od svih naših dana,
a ta planina da priča sama,
te bajke bi bile ogromno snažne,
za svaku noć i baš svaki dan.

A leto toplo uskoro stiže
i nosi dan od svih naših dana
i nosi radosti nemerno više
i tebe daruje i ljubavi tvoje,
i nosi dan od svih tih dana
prošlosti naše, i sadašnje naše,
više, još više nego o tebi znam.

Dan takav je dan od svih dana,
taj dan sa tobom, i dan od nas,
dan za sutra, ja stalno čekam,
i stiže, najzad, taj dan za nas.

Dan za sutra, dan od svih dana,
dan novog početka,
samo za nas...
                                  (Bgd, 28, Mart 2017)  

MOJA POEZIJA - TI

 TI                                                       

Kako si lepa u okviru ovom
i ne znam više da uporedim,
tvoju dušu il' lepotu tvoju,
tvoje trešnje sa izvorskom vodom,
tvoje ruke milovanja pune,
tvoje želje koje mi ti daješ,
divne zanose i ushićenja,
pa tvoje snove i tvoje jave,
i ništa nemam za uporedit
jer drugo lepše ni ne postoji,
nigde na svetu - koliko znam.

To je od ljubavi koju još ne znaš,
to je od želja koje još ne znaš,
i zato si srećna, za više ti ne znaš,
a ima još mesta da još više znaš.

U duši tvojoj i tvome srcu,
ja veoma jako osećam, znam,
ima još mesta za više od sreće,
za ljubav od ljubavi, tople, ja znam.
Za tebe, moja dragana,
i moje najmoje,
ja zaista znam!
                                       (Bgd, 27. Mart 2017)  

  
 


MOJA POEZIJA - OVE VEČERI

OVE VEČERI

Ove sad večeri ja tebe tražim
da mi se priviješ i tako budeš
i da se istopiš od takve ljubavi
a ja da te volim, čuvam i mazim.

Ove večeri opet te tražim,
al' vidim odraz tvoj okolo,
koja je slika, pa razum mi muti,
pa ne znam objasnit šta da uradim,
i kako za ruku da te primim
kada si svuda okolo mene,
a ja eto, sam unutar slike
ove predivne tvoje ali ne stvarne;
još uvek tako i opet tako,
ponovo tako, još malo tako...

I slika odlazi, opet je veče,
veče bez tebe i ljubavi tvoje,
a ja sam ipak nasmejan, srećan,
jer znam za tebe, jedino moje,
i znam da ja tebe jedino znam!

Za nas, i večeras, i svakog puta,
ja znam da tebe uvek jedino znam!
                                                             (Bgd, 27. Mart 2017) 

MOJA POEZIJA - JEDNA POEMA

JEDNA POEMA

Jesen je žuta, lišće opalo
a grane već gole, prohladno jutro,
magla je mokra a zemlja pod slanom,
jutro il' dan je, ja više ne znam...

I gledam i šetam, crni oblaci
sve niže zemlji, sve gušći k meni,
vidim težinu i nedaće vidim
i pretnje sve bliže i bliže k zemlji.

Pa stanem uspravno i jak odjednom
i vičem na njih glasom džinova,
ne bojim se više nikad nikoga,
a snagu imam ne znam otkuda;
i vičem i borim se, i branim tebe...

Bež'te odavde, krampusi jedni,
oni što vodite nestašnu decu,
zato što spava devojčica moja,
zato što mila devojka moja,
zato što divna najljubav moja,
niti je loša, a niti skrivila,
niti zaslužna ičijih zala
da ona vama to sada plati!

Ja teram oblake i tebe ne dam,
ja vičem na tamu na zemlju spuštenu
i sebe nudim umesto tebe
i svoju snagu i sve što imam
crnilu nudim, a spašavam tebe.

I onda, svetlost, a ti još spavaš,
i nisi malena, porasla jesi
a oblaci beže uvis od svetla...
Pa stade vetar, i nesta magle,
i nema jeseni i nema zime,
i gledam tebe, vidim proleće,
i neka ti spavaš, skoro će leto,
ja neću te budit u odmoru tvome,
ja tebe čuvam, ja samo tebe.

Stvarno je proleće i stvarno će leto
i stvarno te čekam a sunce sve jače,
to leto crveno, leto ljubavi
doneće tebe k meni zajedno.

Ti hodaj i radi i na mene misli,
ti hodaj i sanjaj, zajedno sa mnom,
sve staze a gde smo zajedno bili,
jedina najmoja najdraža mazo...

                                                        (Bgd, 27. Mart 2017)
>> i ponovo, ovde, jedna od najlepših ljubavnih pesama >>
Emmylou Harris - Blackhawk


MOJA POEZIJA - ZAŠTO TI?

 

ZAŠTO TI?

Zašto skrivena u tami tišine,
bojiš se svetla, sunca, toplote,
kad su oluje već odavno prošle,
kada su trave zaboravaka onih
odavno potpuno sve pokošene,
i zaborava nema, odavno više?
Njega ne, nema odavno više!

Uspravno samo ako to kažem,
već obećao da čuvam te, pazim,
već imaš i znaš za štit ispred sebe,
već jača jesi, čak i od mene,
pa onda...više ne skrivaj svoje
andjela moga najdražeg lice;
ne čekaj sklupčana buduće zore,
ne moli više za nemoljene,
ne voli više one što lažno,
nestvarno grade doline snova,
one, bez tebe, a obećane,
još ranije, još onda, još pre, i pre nas ...

Sada si moja, i uvek si bila,
i zato sada idemo stazom
da uvek budemo mladi i lepi,
da više kod očiju nećemo slepi
nevidet lepote sve oko nas.

Hodaj ti sa mnom i uvek bez zašto,
jer si ti dovoljna da sve ti znaš.
Ja mladu i lepu i svakakvu te vidim,
veselu, i tužnu, pospanu i budnu,
al' ti si mi dovoljna da sve ti znaš!
                                               (Bgd, 26. Mart 2017) 

MOJA POEZIJA - PTIČICA

 
PTIČICA

Malena slatka šarena ptičica
na mome prozoru cvrkuće
a pesma je čarobna, veoma lepa,
ni slavuj, ni senica, a niti carić,
baš ne liči na poznate vrste,
pa to ipak sada i nevažno jeste,
ako joj cvrkutni glas čarobno divan
i umilno smireni za moju dušu
i veoma lep k'o koncert slavuja...

Molim ja tebe, ptičice slatka,
ti jaka jesi, za dalek put jesi,
pa odleti daleko do onoga grada
da mojoj dragoj taj cvrkut doneseš,
da joj kroz tvoje cvrkutne pesme
samo dve reči preneseš i kažeš:
- VOLIM TE.

                                                                                          (Bgd, 25. Mart 2017) 

MOJA POEZIJA - MOJA MAZA

MOJA MAZA

Kao mala plavušica sklupčana
u praskozorju radjanja života
ti milost si tražila od okolnih zala,
od dželata bednih ništavila
što tebe odvesti htedoše
da njihova robinja večito budeš.

A ja kao vitez iz najlepše bajke
bacih na njih sva njihova zala,
vratih ja njima njihova prokletstva,
pa povratih tebe iz obruča tuge
i odvedoh livadama mirisnih otkosa,
da tu se odmaraš i snagu povratiš,
da sigurna budeš u carstvu te sreće,
da sreće se setiš i bol zaboraviš,
da mene prepoznaš i mene se setiš,
da tamo budeš spasenje života...

I onda si postala malena maza,
velika osoba a maza malena
al' ja razumeh i zavoleh tebe
i tek onda video, tek tada video,
od tvoje duše - lepote nestvarne,
i tvoga srca najlepše ritmove,
i tvoga govora najlepše akcente,
pa tada sam spoznao i od tada znam
da moja si stvarno i oduvek bila,
bez moga znanja nikakvoga,
da danas me voliš i sada me želiš
a i ja tebe, najdraža mazo
moga poteškog i bolnog života...

Ako i mene napadnu vuci
oni k'o tebe, iz onih vremena,
ti mene brani, ljubavlju svojom,
ti mene mazi, i zagrli i pazi,
i tako ponovo bićemo naši,
i zajedno sami i ljubavno naši,
ja, jedan sam lav i ti, jedna si maza
sa jakim srcem
i nežnom ti lepotom,
moja najdraža
najlepša mazo...
                                       (Bgd, 25. Mart 2017) 

Tammy Wynette - I Still Believe In Fairy Tales

 

Jedna od najlepših ljubavnih pesama,
Emmylou Harris - Blackhawk 

  *** Neka ti dragi Gospod da dug život i dobro zdravlje, moja generacijo Emmylou! *

MOJA POEZIJA - JA IMAM

           JA IMAM                                    
                           

Ja imam tvoje crvene trešnje
i ruže tvoje na tvom licu
i kapi tvoje jutarnje rose
i vlati trave u tvojoj kosi
i ruke tvoje najmilovane
i oči tvoje nebesko plave
i reči što govoriš i danju i noću
i zato ja ne znam za dan il' noć...

Ja imam ljubav bezgraničnu,
ja imam tvoju, ti imaš moju
i snove snivane na zajednom polju,
pa šetnje imam kraj naše reke
i svu te imam, potpuno, sad...

Moram reć - a nešto tu što ja nemam
to je da ipak nisi tu sad,
a sve što imam, ipak je, sada,
još uvek veliki, za sada, san.

                                                         (Bgd, 24. Mart 2017.) 

MOJA POEZIJA - CRVENA STAZA

CRVENA STAZA       *******          

Ja nisam verovao praznim ulicama,
nigde hipika iz šezdesetih,
nigde naroda niti muzike
u bučnom gradu mojih svetlosti,
ni mačke ne prelaze šine tramvajske,
pa niti je dan a nikako nije ni noć.

Trave otkosa leže po livadama,
putevi krivudavi sablasno prazni,
a autobusi, a automobili,
a deca što putem vraćaju od škole,
a poštar na Tomos čuvenom mopedu?

Ja ne znam i ne vidim nikog,
ja čujem samo nečujnu tišinu;
trave mirisnih otkosa ja ne mirišem,
čak možda ja probudjen sanjam,
ja ponovo sanjam a hodam ovuda
i nešto vidim... Pa to je Sava,
ona žubori u ovom miru,
ona, znam, živi vodene snove,
sa obala njenih bez kamenčića
i bez gitare moje i nas...

Pa onda, odjednom, tepih...
Crvena traka po celom putu
a ja se branim, neću tom trakom,
budala jedna, ja neću tom stazom,
pa, naglo, devojka plava, il' plave kose,
odjednom se javi i sa mnom bavi,
u zagrljaj stavi sav život moj
i povede me crvenom trakom,
tom stazom nadalje, dalje i dalje...

A gde su ljudi i oni vozovi dugi,
pa hipi pokret, a moja gitara,
kuda su mačke sasvim pobegle...
A miris tek sada ja osećam
sa otkosa okolne livadske trave...

I svi odjednom okolo ovde,
i Savu mnogo jasnije čujem,
mi bežimo zajedno preko prelaza,
i grad životno bučan i pun,
ali mi samo po crvenoj stazi,
mi hodamo samo i jedini tuda,
mi u našoj crvenoj ljubavi.
                                               (Bgd, 24. Mart 2017)
 JUST ONE SPECIAL ROAD...