OHE ДРАГЕ СЛОВЕНСКЕ ДУШЕ ♥ ONE DRAGE SLOVENSKE DUŠE

OHE ДРАГЕ СЛОВЕНСКЕ ДУШЕ

ONE DRAGE SLOVENSKE DUŠE

Моји снови почели су давних година. Био сам дечак и проводио детињство на Косанчићевом Венцу. Улица лепих старих кућа и с турском калдрмом, поред Калемегдана. Моји су другари шутирали неку крпену лопту од старих чарапа, а ја сам највише волео да се играм са једном слатком плавокосом и плавооком секом, правом паметницом. Једном ми је рекла: -„Знаш, овде стави твоје оловне војнике, ја ћу моје лутке и четке за косу, па онда овде на клупи да сањамо“... И тако је почео мој невероватан сан. Не знам колико сам дуго спавао. Али, нешто сам видео, сазнао, запамтио... Нешто ипак с' великим поносом веома знам...

Probudio sam se u nekoj stranoj i dalekoj zemlji. Klupa potpuno ista, ali sam bio sam. Nigde one drage plavokose seke. Podne, malo oblačno. Vidim lepo, iz daleka prašnjavim putem prema meni idu dva čoveka, polako, odela obična ali lica im svetlo božanska. I baš su došli do mene, odmerili me, seli na klupu i započeli pitanjima... -„Kako se zoveš, maleni?“ – Ja kažem – „Darko“. -„Aha, a umeš li da pišeš?“ -„Umem, evo moje ime...“ – snađem se ja i napišem na malom papiru koјi mi je dala ona plavokosa pametnica sa Kosančićevog Venca. –„Eh, pa ovo si napisao latinski, ti si Latin?“ –„Nisam, tako su me učili mama i tata, tek treba da pođem u školu...“ - nesigurno mucam ja... –„Ipak, dragi dečače, nas dvojica ćemo te naučiti nova slova, novu azbuku, a pošto si Sloven, imaš da ubuduće pišeš novim jezikom i novom azbukom. Slova počinjemo sada... Prvo slovo A je isto, ali nadalje druga slova su drugačija...“

И тако су ме њих двојица несебично учили словима нове азбуке, глагољице, новог словенског писма. Рекли су да су они браћа, Ћирило и Методије, из македонског града Пиреја, путују по свету и уче људе новом писму. Уче их православној вери. Уче их Божјим заповестима. Ја многе ствари тада нисам разумео, али сам их баш све запамтио – невероватно, немогуће, али је баш тако било. Дан се одужио до сумрака, а они су ми на смену причали, учили ме словима нове азбуке али и показали на хоризонту јасне слике далеких градова које ће обићи... Добро сам упијао те називе... Византија, Јужна Русија, Моравска кнежевина, Панонија, Венеција, Рим... И добро се и тога сећам, код помена Рима, млађи брат Ћирило је мало застао... па је тужно рекао -„Ето, тамо је једна црква, Светог Климента... Једном дођи тамо да је обиђеш, малени...“

И вече је стигло, а и они и ја, ни мало уморни, сазнавали смо многе нове ствари. Причао сам им ја о мојим фигурицама, оловним војницима, о лопти крпењачи, о оној плавокосој и плавоокој секи паметници, о клинцима са Косанчићевог Венца... Видим, све су ме разумели, ама баш све... И ја сам научио нову азбуку. И сазнао сам од њих да ће ту азбуку још да усаврше њихови ученици и  следбеници, Климент и Наум.

Онда, то веома памтим, помиловали су ме нежно по глави, и рекли: -„Збогом, драги наш дечаче Дарко. Буди добар, храбар, учи и ради, сети се увек како смо ти говорили да човек треба да буде добар хришћанин и да увек помаже другима. Ми сада идемо даље путем Православља, а ти остани овде на клупи... и само спавај... и сањај... сањај...“

И сањао сам, и снен и будан... Када сам се пробудио, видим, иста клупа, али... ова земља је мени сасвим непозната... Нема турске калдрме... Свуда около пакост, зло, туга, сила, неправда, невоља, тама... Не знам ни где је она драга плавокоса паметница са Косанчићевог Венца... Ни моји оловни војници, ни њене мале луткице... И онда, у свој тој несрећној тами, погледао сам према Божјем небу... и видео сам опет њих, свету браћу и словенске апостоле, Ћирила и Методија, како сијају на најлепшем зраку светла тајне и истине, и машу, и шапућу... И поручују... Нећу вам рећи шта, то је остала наша тајна, али, добри људи искреног срца ће ту поруку да знају и памте, исто као и ја.

Сањао сам некада, а памтим као да је било данас. И ону слатку плавокосу и плавооку секу, паметницу са Косанчићевог Венца, и oне свете апостоле Хришћанства и Словенства, свету браћу, Ћирила и Методија. Сањао сам некада све то, ходао и гледао све то, а памтим. Ја поносно памтим...

                         Слободан Јевремовић, Београд, Србија, 07.04.2023.

► /Za svečanost PRESPANSKI TREPERENJA 2023, Zbirka so poezija i proza posvetena na Sv. Kiril i Metodij, Prespa, Makedonija, 24.05.2023, objavljeno u istoimenoj publikaciji, izdanje ŽAR PRESPA, Resen, i Data PESNOPOJ, Bitola, Makedonija/ ◄