Slobodan Jevremović - VIZIJE O VAMA, SVETA BRAĆO-ZNAKOVI MIRA ISPRED OLUJE

Слободан Јевремовић - ВИЗИЈЕ О ВАМА, СВЕТА БРАЋО -ЗНАКОВИ МИРА ИСПРЕД ОЛУЈЕ  

Литерарни рад за свечаност:

"ПРЕСПАНСКИ ТРЕПЕРЕЊА", 2024. године 

 ВИЗИЈЕ О ВАМА, СВЕТА БРАЋО - ЗНАКОВИ МИРА ИСПРЕД ОЛУЈЕ

 

   * ... Онда, када сам Свету браћу Ћирила и Методија у сну видео и описао по први пут, тај сам текст закључио следећим речима:

   „Онда, то веома памтим, помиловали су ме нежно по глави, и рекли: -„Збогом, драги наш дечаче Дарко. Буди добар, храбар, учи и ради, сети се увек како смо ти говорили да човек треба да буде добар хришћанин и да увек помаже другима. Ми сада идемо даље путем Православља, а ти остани овде на клупи... и само спавај... и сањај... сањај...“

   И сањао сам, и снен и будан... Када сам се пробудио, видим, иста клупа, али... ова земља је мени сасвим непозната... Нема турске калдрме... Свуда около пакост, зло, туга, сила, неправда, невоља, тама... Не знам ни где је она драга плавокоса паметница са Косанчићевог Венца... Ни моји оловни војници, ни њене мале луткице... И онда, у свој тој несрећној тами, погледао сам према Божјем небу... и видео сам опет њих, Свету браћу и словенске апостоле, Ћирила и Методија, како сијају на најлепшем зраку светла тајне и истине, и машу, и шапућу... И поручују... Нећу вам рећи шта, то је остала наша тајна, али, добри људи искреног срца ће ту поруку да знају и памте, исто као и ја. Сањао сам некада, а памтим као да је било данас. И ону слатку плавокосу и плавооку секу, паметницу са Косанчићевог Венца, и oне свете апостоле Хришћанства и Словенства, Свету браћу Ћирила и Методија. Сањао сам некада све то, ходао и гледао све то, а памтим. Ја поносно памтим... „

   * И опет сам почео да сањам. Сличне су слике онаквих брзо поређаних симбола какве сам описао у оном сну. Многи ће рећи – слике неразумевања. Многи који нису добро видели, нити разумели. А Света браћа су нас стално учили да мир и разумевање и љубав и човечност долази до нас само кроз развој духа и вере. У развоју опште писмености сваког друштва, дајући приоритет православном учењу али не одбацујући друга веровања људског рода, Света браћа су нам давали заклон од киша, ветрова и олуја. Као да су одавно знали да долази Време зла као симбол антицивилизације, у правцу покушаја уништења сваког учења Христа Јединог, сина Божјег.

   * И зато, неки и понеки залутали људи са странпутице друштва, почеше да говоре језике неразумне, узеше новце и силу без ограничења, сјајем одеће и богатства пожелеше да ослепе видике правде и истине. И појавише се, у име Цркве, лажни пастири лажно Његови, онакви који од добра зло учинише. Јер, уместо пастира да стада народа заштитно упути и чува, посташе преварни служећи силнима и себи на ушур. А све под капом домова Њему изграђених... И  силници одбацише јадне и болесне, и рода се одрекоше, и децу паковаше у робне пошиљке. Ти и такви не читаше књиге, не идоше у цркве, не учише нити о љубави нити о правди. И зато, само ствараше олује, онакве које су сада постале урагани пред знаковима мира Светих Ћирила и Методија. И опет бубњеви ратова, и опет вође, у име самозваних и преварних, прете и мачеве оштре... Успешно кријући откидања земље Божије и дајући их на дар безбожним...

   * А ни у времену Свете браће у деветом веку није било сталне светлости нити сунца! Причали су ми они пуно о проблемима код Хазара, при покушају да се спречи ширење јудаизма, па подмукла деловања латинског католичког клера против ширења словенског језика и глагољице. И још много недаћа и напада... Све то су они поднели стојички, хришћански мирно, смерни и увек верујући у растућу свесловенску идеју православља и мира. Кроз ново писмо, азбуку, учење вери и новим правцима развоја хришћанства у сваком смеру! Дела и правце њиховог рада и великих напора успешно су наследили и наставили њихови ученици Св. Климент и Св. Наум, који су саставили и објавили ћирилично писмо.

   * И тако је било у мојим сновима о њима, о Светој браћи Ћирилу и Методију, о временима старим, и временима садашњим... Искрено, нисам (успео) ни видео и времена будућа, али, то сада није ни важно... Можда ћу, ако Господ дозволи, и то да макар у сну видим... па ћу све да вам напишем и дојавим. А до тада, сви ми нека смо и понизни и добри и верујући и захвални Светој браћи, Светим Ћирилу и Методију, који нам поставише основе писања, разумевања, књижевности, верске припадности... Нека нам, заједно и са другим светим, и са сином Господа, Исусом Христом, и самим Господом Богом Свемогућим, показују излазе из мрака ка светлости, ка миру и љубави... Тако је Он заповедио из Царства небеског, тако ће и да буде! Увек +

 

Слободан Јевремовић, Београд, Србија                                 20.04.2024.                                                                                                         

 

                                                              

MOJA PROZA - U PARKU

U PARKU

U parku. sunce je najzad pristiglo i greje prehladnelu zemlju i tek nicanjem načete travke. Na stazi, iznenada, mala slatka plavokosa tinejdžer devojčica, ili devojka, kako hoćete... I kaže: "Čiko, čiko, pala je lopta gore na onu granu, vidite onaj jasen, molim vas da mi je vratite..."

Ja gledam, vidim gde je lopta, pa poćnem: "Dušo, ja nisam čika, ja sam deka za tebe, znaš li ti koliko imam godina?" A ona promeni izraz malo preplanulog lica: " A da li vi znate koliko JA imam godina?"

Ja ipak u čudu, ali nastavljam * "Osim toga, ono je orah, ali, evo, deka će ti dodati tvoju loptu". I loptu skinem sa njoj nedostižne grane tog oraha i dodam joj, a ona sva srećna odleprša prema svom društvu, koje već uporno skandira: LOPTA, LOPTA...

I tek onda, tek onda shvatim... Pa to nije bio niko drugi nego moja draga plavokosa unuka Nina, ona koja sa bratom i mamom i tatom živi u ovom istom gradu... a koju nisam već dugo video... ni kriv ni dužan...

To je ipak bila, mala ili velika slatka plavokosa devojčica ili devojka, moja unuka Nina. Iz našeg Beograda, a iz parka sa njenim društvom... Iz onoga parka...
                                       (Bgd, 18. Marta 2017.) 

MOJA PROZA - MOJE RAZMIŠLJANJE - ŽENSKO BIĆE

MOJE RAZMIŠLJANJE - ŽENSKO BIĆE

Ako si zatvorena u sebe, ili ako to prema drugima ne pokazuješ već si prema njima sasvim druga JA, onda ti moram reći da to menjaš... .. Nemoj se
kriti i ponašati nevažno i dozvoljavati da budeš u senci... pokaži svoje vrednosti... A sigurno je da ih imaš...
Iskaži ili pokaži bez stida svoje želje! Zašto ne, ti na to isto imaš pravo kao i mi. Svi zajedno! Zašto kriješ? Zašto ne uživaš?
Ja razumem da možda i verovatno imaš puno manje vremena od mene,
ali uzdigni glavu i budi mnogo jača ženska osoba, žensko biće... I nadji to vreme i za sebe, a možda NAJPRE za sebe!
A sada razmišljaj zašto nisam napisao ŽENA? Eto, tu je razlika otprilike tvoga shvatanja velikog dela života... Izgleda!
ŽENE su samo nazivi za neke samosvojne MUŠKE ??? koji upotrebe pa ostave i tako... I mnogo tako... E, oni kažu Žena, i tako vas zovu!
A vi ste ljudska bića u ženskom obliku... Ja to uvek govorim! Treba stvari postaviti realno, a ne egoistički i krajnje sebično...
I moj bol još uvek traje ali ja se lečim snagom koju sam OPET našao...
I tako treba... TAKO I TI! Molim te, pokušaj!
                                                             (Bgd, Mart 2017) 




MOJA PROZA - ZELENA TRAVA LETA

ZELENA TRAVA LETA  

                                                                    ~~ moja ispovest za tebe ~~
                                                           Ja nisam osećao da su dani tako brzo proleteli sve dok mi nismo priznali našu dugogodišnju ljubav, iskrenu, veoma osećajnu, pravu, potpunu... Prikrivenu kod tebe i mene ali na krajnje različite načine - ja slep kod očiju svojih plavih da vidim i tvoju i svoju istinu, a ti kod svoje divne duše i plavih očiju azurno nestvarnih potiskujući tu istinu duboko u sebi, pa da tek skoro meni ponudiš tu istinu utolivši moju žedj.

Ja sav u šoku i ništa ne znam više, zaista. Ja tek sad ne znam kako je sve ovo vreme brzo proteklo bez tebe. Sve vreme dok sam bio slobodan koliko puta sam auto-stopom ili svojim automobilima prolazio i danju i noću kroz tvoj grad... I lutao i uživao i tražio... I u tvojoj zemlji i inostranstvu... Bezbroj puta i bezbroj država... A ti? Uvek si mislila na mene i dok si bila sa njima, drugima, tražeći nenadjenu sreću i uvek odlazeći kada nje nije bilo. A ti? Meni si uvek, desetinama godina, bila najdraži prijatelj, ali ipak NISI iznosila onu istinu iz dubine svoje predivne duše - da bi volela samo mene, a to nije iskreno prijateljstvo, to je iskrena ljubav! Onu istinu koja mi je trebala... puno... kao žednom vode da daš... i da ga napojenog odmoriš... pa umoriš... pa odmoriš... uvek.

Da li si našla sreću? Do sada ikada ili tek sada? Ja sada tek i sada tek ja ne znam da li živim ili ne, da li sanjam ili ne, da li hodam ili ne. Ja znam da ništa ne znam, da sam sasvim istopljen u tebi, da sam sasvim tvoj, da očajno žedan želim vodu sa tvoga izvora, pa da ti moje bole izlečiš, da ti mene voliš, vodiš, usmeriš, nasmeješ, zagreješ, pa da mi budeš budjenje i spavanje, moj san i moja java, moje najmoje i najveće, najdraže biće. Ti, milosnice moga uzglavlja i sna i jave i srca i duše i života.

A ja ne znam zaista kako ću sa tobom! Ja više dane ne vidim, ni noći ne spavam jer budan sanjam, jer se po kiši sunčam, jer samo tvoj lik vidim, jer si sve moje traženo, daleko ali i blizu, tamo ali i ovde, najdraža moja.

Odavno sam čekao tvoj bol iz tvoje duše da lično vidim, odavno sam želeo tebe da volim, odavno da se budim na tvojim trešnjama crvenim, na tvojim očima plavim, na tvojim milovanjima najnežnijim, na tvome divnom akcentovanom govoru, na tvome željenom telu, i svemu tvome, i na tvojoj divnoj duši i na tvom divnom srcu. Odavno sam čekao to. Ali sada samim saznanjem istine i otkrića potisnute obostrane ljubavi, ja jednostavno ne znam kako ja sa tobom? Kako te voleti kada te previše volim? Kako te ljubiti i maziti kada te previše i ljubim i mazim... Ti si daleko, ali ja znam da ti to osećaš i znaš... Kako da budem tvoj kada sam već u tebi? I ti znaš onda kako mi je teško bilo, najteže do sada, na napišem onu veoma specijalnu, veoma posebnu pesmu "TI", ti to zaista znaš...

Dani, nedelje, meseci, godine... Moj život je sada tvoj. Ti radi mi šta god hoćeš. Ti kaži šta god mi kažeš. Ja volim i volim i sve od tebe ja volim i možda baš zato ja zaista ne znam kako da budem s tobom?

I već je zelena trava na brežuljcima one planine, i već su reči postale suvišne, i već je ćutnja postala rečita, i već čitamo i ono nenapisano, i već se zajedno budimo u praznom ležaju, i već se nestvarno volimo i duša nam drhti i na daljinu. Zelena trava još uvek raste a dan je sve bliži. Da li ću tada moći saznati kako ja dalje sa tobom, kada je sva moja ljubav već kod tebe?

Taj odgovor ja žedan čekam, a trava zeleni na našim brežuljcima, ti, najdraža moja, nasmejana ali ranjena srno, najlepša najmoja na svetu. Ta naša, zelena trava leta. Naša samo!
(Bgd, 30. Mart 2017)