◘ MOSTOVI NAŠEG OKRUGA MEDISON ◘

       MOSTOVI NAŠEG OKRUGA  
                   MEDISON   

Film naših života je projekcija neverovatnog. Ne moram puno da razmišljam, i da se sećam, pa sva su sećanja već tu. A ne bih rekao da smo ikada zajedno prelazili preko naše reke u mome kraju ovim mostovima. Odavno sagradjenim i odavno nepoznatim za nas. Ja na jednu, a ti na drugu stranu. I obratno ...

A gde su sada igranke u onim poznatim salama? Gde su žurke i muzika sa vinila i spavanje u kadi? Gde je sada majstor Skadarlijskih večeri, blizu senke Tina Ujevića, slika i prilika onog vremena onog početka onih vremena? Gde su moji nemiri u nepoznatim kombi vozilima? Gde su sva ona lutanja i traženja? Gde su nestali svi oni ljudi koje smo dobro poznavali, i ti i ja, ti njih onamo a ja ovamo ... I obratno ...

Naš film je naša priča i naš život. Kao da namerno nisam išao preko mostova, nego ispod njih. Naš film nije film zaborava svih onih boli, neznanja, nenalaženja, lutanja, traženja, očekivanja, nadanja, pogrešnih odluka ... A deca u nama i dalje i uvek žive. I ja znam, drugi su gradili one mostove, bez nas. A sada, kada su skoro svuda oko nas drugi ljudi, u ovom sasvim promenjenom svetu nerazumevanja, zlobe, nečoveštva, neiskrenih reči i nameštenih – lažnih – osmeha, u tom svetu, mi smo sada sagradili naše mostove. Ti tamo i ja tamo, i obratno. To su samo naši mostovi ljubavi. Mostovi preko iste reke. Naših osmeha, naše sreće, naše radosti. Kao jedini preostali dobri ljudi na Zemlji, mi smo izgradili, sasvim ponosno, mostove našeg okruga Medison. Naše mostove naših snova i java. Sasvim iskreno i jedino. Za nas ...      
(Bgd, 11. jul 2018)

                                                                                                 

 

MOJA PROZA - U PARKU

U PARKU

U parku. sunce je najzad pristiglo i greje prehladnelu zemlju i tek nicanjem načete travke. Na stazi, iznenada, mala slatka plavokosa tinejdžer devojčica, ili devojka, kako hoćete... I kaže: "Čiko, čiko, pala je lopta gore na onu granu, vidite onaj jasen, molim vas da mi je vratite..."

Ja gledam, vidim gde je lopta, pa poćnem: "Dušo, ja nisam čika, ja sam deka za tebe, znaš li ti koliko imam godina?" A ona promeni izraz malo preplanulog lica: " A da li vi znate koliko JA imam godina?"

Ja ipak u čudu, ali nastavljam * "Osim toga, ono je orah, ali, evo, deka će ti dodati tvoju loptu". I loptu skinem sa njoj nedostižne grane tog oraha i dodam joj, a ona sva srećna odleprša prema svom društvu, koje već uporno skandira: LOPTA, LOPTA...

I tek onda, tek onda shvatim... Pa to nije bio niko drugi nego moja draga plavokosa unuka Nina, ona koja sa bratom i mamom i tatom živi u ovom istom gradu... a koju nisam već dugo video... ni kriv ni dužan...

To je ipak bila, mala ili velika slatka plavokosa devojčica ili devojka, moja unuka Nina. Iz našeg Beograda, a iz parka sa njenim društvom... Iz onoga parka...
                                       (Bgd, 18. Marta 2017.) 

MOJA PROZA - MOJE RAZMIŠLJANJE - ŽENSKO BIĆE

MOJE RAZMIŠLJANJE - ŽENSKO BIĆE

Ako si zatvorena u sebe, ili ako to prema drugima ne pokazuješ već si prema njima sasvim druga JA, onda ti moram reći da to menjaš... .. Nemoj se
kriti i ponašati nevažno i dozvoljavati da budeš u senci... pokaži svoje vrednosti... A sigurno je da ih imaš...
Iskaži ili pokaži bez stida svoje želje! Zašto ne, ti na to isto imaš pravo kao i mi. Svi zajedno! Zašto kriješ? Zašto ne uživaš?
Ja razumem da možda i verovatno imaš puno manje vremena od mene,
ali uzdigni glavu i budi mnogo jača ženska osoba, žensko biće... I nadji to vreme i za sebe, a možda NAJPRE za sebe!
A sada razmišljaj zašto nisam napisao ŽENA? Eto, tu je razlika otprilike tvoga shvatanja velikog dela života... Izgleda!
ŽENE su samo nazivi za neke samosvojne MUŠKE ??? koji upotrebe pa ostave i tako... I mnogo tako... E, oni kažu Žena, i tako vas zovu!
A vi ste ljudska bića u ženskom obliku... Ja to uvek govorim! Treba stvari postaviti realno, a ne egoistički i krajnje sebično...
I moj bol još uvek traje ali ja se lečim snagom koju sam OPET našao...
I tako treba... TAKO I TI! Molim te, pokušaj!
                                                             (Bgd, Mart 2017) 




MOJA PROZA - ZELENA TRAVA LETA

ZELENA TRAVA LETA  

                                                                    ~~ moja ispovest za tebe ~~
                                                           Ja nisam osećao da su dani tako brzo proleteli sve dok mi nismo priznali našu dugogodišnju ljubav, iskrenu, veoma osećajnu, pravu, potpunu... Prikrivenu kod tebe i mene ali na krajnje različite načine - ja slep kod očiju svojih plavih da vidim i tvoju i svoju istinu, a ti kod svoje divne duše i plavih očiju azurno nestvarnih potiskujući tu istinu duboko u sebi, pa da tek skoro meni ponudiš tu istinu utolivši moju žedj.

Ja sav u šoku i ništa ne znam više, zaista. Ja tek sad ne znam kako je sve ovo vreme brzo proteklo bez tebe. Sve vreme dok sam bio slobodan koliko puta sam auto-stopom ili svojim automobilima prolazio i danju i noću kroz tvoj grad... I lutao i uživao i tražio... I u tvojoj zemlji i inostranstvu... Bezbroj puta i bezbroj država... A ti? Uvek si mislila na mene i dok si bila sa njima, drugima, tražeći nenadjenu sreću i uvek odlazeći kada nje nije bilo. A ti? Meni si uvek, desetinama godina, bila najdraži prijatelj, ali ipak NISI iznosila onu istinu iz dubine svoje predivne duše - da bi volela samo mene, a to nije iskreno prijateljstvo, to je iskrena ljubav! Onu istinu koja mi je trebala... puno... kao žednom vode da daš... i da ga napojenog odmoriš... pa umoriš... pa odmoriš... uvek.

Da li si našla sreću? Do sada ikada ili tek sada? Ja sada tek i sada tek ja ne znam da li živim ili ne, da li sanjam ili ne, da li hodam ili ne. Ja znam da ništa ne znam, da sam sasvim istopljen u tebi, da sam sasvim tvoj, da očajno žedan želim vodu sa tvoga izvora, pa da ti moje bole izlečiš, da ti mene voliš, vodiš, usmeriš, nasmeješ, zagreješ, pa da mi budeš budjenje i spavanje, moj san i moja java, moje najmoje i najveće, najdraže biće. Ti, milosnice moga uzglavlja i sna i jave i srca i duše i života.

A ja ne znam zaista kako ću sa tobom! Ja više dane ne vidim, ni noći ne spavam jer budan sanjam, jer se po kiši sunčam, jer samo tvoj lik vidim, jer si sve moje traženo, daleko ali i blizu, tamo ali i ovde, najdraža moja.

Odavno sam čekao tvoj bol iz tvoje duše da lično vidim, odavno sam želeo tebe da volim, odavno da se budim na tvojim trešnjama crvenim, na tvojim očima plavim, na tvojim milovanjima najnežnijim, na tvome divnom akcentovanom govoru, na tvome željenom telu, i svemu tvome, i na tvojoj divnoj duši i na tvom divnom srcu. Odavno sam čekao to. Ali sada samim saznanjem istine i otkrića potisnute obostrane ljubavi, ja jednostavno ne znam kako ja sa tobom? Kako te voleti kada te previše volim? Kako te ljubiti i maziti kada te previše i ljubim i mazim... Ti si daleko, ali ja znam da ti to osećaš i znaš... Kako da budem tvoj kada sam već u tebi? I ti znaš onda kako mi je teško bilo, najteže do sada, na napišem onu veoma specijalnu, veoma posebnu pesmu "TI", ti to zaista znaš...

Dani, nedelje, meseci, godine... Moj život je sada tvoj. Ti radi mi šta god hoćeš. Ti kaži šta god mi kažeš. Ja volim i volim i sve od tebe ja volim i možda baš zato ja zaista ne znam kako da budem s tobom?

I već je zelena trava na brežuljcima one planine, i već su reči postale suvišne, i već je ćutnja postala rečita, i već čitamo i ono nenapisano, i već se zajedno budimo u praznom ležaju, i već se nestvarno volimo i duša nam drhti i na daljinu. Zelena trava još uvek raste a dan je sve bliži. Da li ću tada moći saznati kako ja dalje sa tobom, kada je sva moja ljubav već kod tebe?

Taj odgovor ja žedan čekam, a trava zeleni na našim brežuljcima, ti, najdraža moja, nasmejana ali ranjena srno, najlepša najmoja na svetu. Ta naša, zelena trava leta. Naša samo!
(Bgd, 30. Mart 2017)