SREĆA
Danas želimo
da negde u krošnjama drveća
nadjemo mir.
Zagrlio sam
pesmu sreće
i sada čekam
da poljubim malu ptičicu,
da se ogledam
na rukama sunca.
Slušaj kako se raduje
naše prvo proleće
i vetar miluje
tvoju kosu,
a ptice pevaju
o tvojim očima,
svakoga dana
ja sam sve srećniji.
Otvori pesmu
svoga srca
i pogledaj unaokolo
- kako je srećan i lep
ovaj dan.
(Apr.1966)
D A N I
1.
Pogledaj,
napolju pada kiša,
kapi kao suze istekle
iz tvoga oka
klize niz nečije lice
i nestaju u zemlji.
Pogledaj,
danas sija sunce.
I kao da vidim
crveni bljesak
na površini naše Save,
i kao da vidim sreću.
Pogledaj
kako je crna noć,
a ona mi ipak
donosi tvoje ruke i oči.
O, pogledaj,
shvati koliko te volim.
2.
Nikada nećeš razumeti
zašto tražim da plačeš
u mome naručju,
zašto želim da te dugo,
veoma dugo gledam.
Nikada nećeš razumeti
moje srećne ruke na tvome telu,
ni duge časove tišine,
kada sam uzimao blago
sa tvojih divnih usana.
Nikada nećeš razumeti
da te toliko volim
i da su minuti bez tebe
beskrajno teški i mučni,
moja ljubavi. (Apr.1966)
3.
Ne slušam dah vetra
i ne gledam više sunce.
Koraci oko mene
a ja ne znam da verujem
u njihov zvuk.
Ne slušam dah vetra
i ne divim se srebrima kiše;
ne volim više drugi život,
bez zvoje ljubavi,
bez tebe.
NE SLUŠAM DAH VETRA
I NE VOLIM DANE,
NE VOLIM, JER SVE MI KAŽE
DA SI ZAUVEK
OTIŠLA TI. (Nov.1966)
PTIČICA
Jedna malena siva ptičica
sletela je na prozor
da se malo odmori
i da razmišlja
o gomili zrnevlja.
Zatim je savila glavu
na svoje toplo telo
i odlutala daleko,
u večne doline sna,
tamo gde su svi srećni.
Bila je to jedna
malena siva ptičica,
sa mladim očima
i velikim srcem,
jedna sasvim obična ptica.
(Mart 1966)
ŽELJA
Danas sam čekao
tvoje oči,
a one nisu došle.
Kasno je već
i praporci tišine
odzvanjaju uskim zidovima.
Sedim i čekam
trenutke koji će doći.
Niko ne zna
kako se zove mila devojka,
ni koliko je beskrajan svemir;
niko ne zna
ko me večeras voli.
Danas sam čekao
tvoje oči,
a one nisu došle.
(Mart 1966)
POKLON
Pokloni mi malo cveća
sa tvojuh usana
da ga posadim
u svoje srce.
Hoćeš li da mi daš
samo delić sreće
koji se skriva negde
iza tvog osmeha.
Pokloni mi malo ljubavi,
donesi sa sobom
plavo sunce
i crveni mesec.
Hoćeš li da mi daš
neki mali poklon,
hoćeš li da mi pokloniš
svoje srce, moja ljubavi.
(Mart 1966)
> > * * * * > > (BEZIMENA PESMA)
I ove večeri
tražim nečije usne,
tražim nečiji pogled,
molim za malo sreće.
Kada su svi srećni
- i ljudi što žurno
koračaju putem sna,
i ptice koje će
opet sutra da lete,
i devojka
u belom mantilu,
kada su svi srećni,
zašto sam ja tužan?
I ove noći
tražim jastuk od kose,
tražim nečije ruke,
molim za tvoju ljubav.
(Mart 1966)
KAPI
Za tebe nisu postojali
ni svet ni vreme
i osetila si se samom,
izgubljenom u ovoj životnoj uvali.
Nemoj plakati, devojčice,
evo, daću ti svoju maramicu
da obrišeš suze.
(juni 1966)
NE LJUTI SE
Ne ljuti se kada kažem
da te vidim uvek pored sebe,
u sobi sa velikim tepihom,
u gomili dosadnih školskih klupa,
u svetlu crvenih i žutih reklama,
u talasima Save,
na travi topčiderske sreće
i svuda gde su sećanja.
Ne ljuti se kada ti kažem
da te volim.
(Mart 1966)
DVA SRCA
Danas smo sami.
Moj mali čupavi medvedić
i ja.
Sedimo jedan kraj drugog
i dok ja mislim,
on me gleda staklenim očima
iz kojih kao da titra život.
Danas nas niko ne voli
i obojica smo tužni,
moj mali čupavi medvedić
i ja.
Tako smo sami,
prepušteni samoći.
Idemo zajedno u bioskop,
zajedno tražimo nečije srce,
zajedno hoćemo
da nas neko voli,
obojica želimo
nešto čega nema.
Danas za nas nema ljubavi...
Danas smo sami.
Moj mali čupavi medvedić
i ja.
(Mart 1966)
JA ŽELJAN SAM VODE
SA TVOGA IZVORA
Ja jesam uvek čovek od reči
a sve što ti kažem, ti to već znaš,
ili sećaš srcem u duši, tvojoj i dobroj,
a ti jesi milost od reči,
dobra osoba, odlučna žena,
smejuljica lujka sa ozbiljnom dušom,
poetesa slova u stihovima
i drug, prijatelj, sa ljudskim srcem,
pravim, duševno nestvarnim,
sa velikim srcem i za male ljude,
sa velikim srcem, najvećim za mene,
i vrlo najvećim
za nas.
Odavno žedan vode sa izvora
ja tražim tu vodu a izvor daleko,
gledam i šetam a tebe ne vidim,
tebe osećam okolo snova
a snovima vidim, onim najlepšim,
- ti s' izvora nosiš mi vodu,
pojiš me željno i voliš me željno
i ja sam srećan,
i previše srećan,
i nasmejan, drag,
za tebe,
za nas.
Slow umiranje pominju neki
ali ja tebe prilično znam;
ne sasvim tačno i ne uvek tačno
al' svakog trenutka kao da znam
da misliš o meni i mojoj žedji,
da popijem tu željnu vodu
i utolim ljubav i dušu svoju,
nemirno napaćenu i pritisnutu,
za ljubav večnu i danas i sutra
i juče i prekojuče,
sa staza naših, ovde i tamo,
i okolo tamo i svuda tamo,
sa staza nam znanih, neotkrivenih,
ali bez tvoje izvorske vode,
toliko - da sada i najviše sada,
da sada znam,
vode bez nas.
Nećeš ti meni otići lagano
i nestajati lagano po tekstu onom,
ti putuješ, ti čitaš puno,
muziku slušaš i sebi zadovoljna
ti našla si zadovoljstvo
u sebi i drugima.
Ne uništavaš vlastitu ljubav,
možda se kaješ, možda je ne znaš,
možda je smehom dozivaš stalno;
ti hoćeš pomoć al' često ne tražiš,
strastvemo glasno, pomoć od nas.
Rutinu menjaš i boje menjaš,
nisi baš tužna već si vesela
i ljude voliš da možda ne znaš
da mnogi tebi nanose bol,
možda već sutra, od jagnjeta - vuci.
Ti menjaš stvari i dobru sigurnost
i ideš za snovima, al' čvrsto na zemlji
stojiš a bežiš ponekad
od saveta dobrih, počesto lepih,
počesto vrlo umirujućih...
Nisi da tužnost ispoljiš odmah,
skrivaš u sebi ali ne kažeš
to meni i ja to cenim,
to dobro zaista znaš.
Živečeš danas, i sutra, i dalje,
ne umireš lagano, to kažem ja,
prijatelj žedan željene vode
sa izvora tvoga
pored nas.
I najzad, od strasti i emocija
ne bežiš nego to skrivaš,
ponekad smehom, ponekad ćutnjom,
opečena sećanjem na druge ljude,
na vukove jagnjeće kože,
ali to nikad i nikako,
to nisam, nisam to ja.
A ono poslednje iz toga teksta,
da bežiš od strasti i emocija,
od vrela ljubavi srca i duše
i tela mladog u srcu, osećajno tvog,
da bežiš od sjaja očiju željnih
i strasti srca i ljubavi snažne,
to tačno nije, o tebi nije,
jer ti si drugo biće planete
a ne neko neznano prazan i lak.
Ti živi danas i donesi danas
vodu sa izvora meni žednom,
jer nećeš umreti lagano,
tvoj najveći drug to zna.
Ne zaboravi biti srećna
a ja ću tvoj biti
na stazama našim
na mestima našim
u dušama našim,
ja znam.
(Bgd,03. marta 2017)
(korišćeni tekstovi Dr. Jasmine Bosnjić)
KLUPA ŽIVOTA
Sam sam sedeo na klupi života
ili se činilo tako samo,
ja ne znam zaista
da li je bilo sunca il' kiše,
naše kiše i naših radosti,
i vremena proteklih ali k'o juče,
na klupi sa nama
a sada bez nas.
Sam sam gledao a ti na klupi,
ja ne verujem i trljam oči,
a one plave, još uvek plave,
malo tužnije al' ipak plave,
kao i tvoje nebeske plave,
ne potamnele od dana proteklih
sa nama
a ponovo, sada, bez nas.
Ti si kraj mene, a ja sam sam
i biću sa tobom, iako sam,
ludice jedna daleko znana,
u duši sam tvoj, mislima tvoj,
a telo nek' luta
stazama našim pokajanja i želja
i mladačkim zvucima sa gitare,
stazama našim i mislima našim,
a duša te voli, al' da li i ja?
Da li sam tebi pravi drug prijatelj,
ili tvoj pravi oslonac duše
ili tvoja misao iskrenosti, k'o uvek do sada,
i reč razumevanja
i poverenja,
i ja.
Ja to razumem i ja to jesam
a ti? Ja znam i ne znam,
a ti? Da li i ti?
Na klupama pored,
ljudi se smeju,
a ova klupa sa tobom, bez tebe,
ostala sa mnom u središtu parka,
i zrači nebesko jakim silama
koje ja vidim, bez tebe vidim,
prijatelj tvoj, i drug tvoj,
i ja.
Iskrenost boli ali ja znam
ti moje razumeš sve reči
ti trudiš misli da budu tačne
i reči ceniš lepotom izraza,
lepotom bića koje u tebi
ne stari godinama i nemenjano, isto,
uvek je sa mnom;
a ljubav, a ljubav,
a naklonost, a milost,
a razumevanje, a pojedinost,
a pomoć u lepoti tvoga života,
a moje reči još davno o tebi,
a moje reči, samo za nas,
e, to je ono
što, ja osećam, ne znam...
Znaću već sutra, kada to bude,
a sutra biće onda kad znaš
da neko daleko koji te čeka,
koji već dugo na tebe misli
koji predugo sedi na klupi života,
vremena proteklih i neminovnih,
sa rečima o tebi na usnama
mojim
i tvojim,
bez nas.
Pominješ proteklo vreme
ali za mene, vreme je sad,
i sutra vreme je naše;
od tebe zavisi to vreme naše,
od tebe, sa klupe,
ove bez nas.
Prijatelj tvoj, najveći na svetu,
još čeka u nadi lepote tvoje
i dobrih reči, razumnih slova,
ideala, poštovanja, simpatija,
divote i dobrote
i saveta tvojih nikad ne ugaslih.
Ja čekam
bez nas. I biću tvoj uvek,
dragi il' ne, dobar, zar ne,
sa tobom, il', možda,
ja sam, sa dušom samom, bez nas.
(2.mart 2017)
>> JEDNA VEOMA POSEBNA PESMA >>
ZA MALO SREĆE, VILO IZ GRADA
Koračam stazama grada u gradu
u sećanju i snovima naše lepote
i dobrih pogleda postojanja
što rekoše više od reči
i više od svega
i više od nas.
Koraci spori, jer sećanja žure
a imam ih puno, velikih o tebi,
a dani lete i ja ih ne vidim
i nisam znao, vilo iz grada,
da su i tebi brzo prošli,
da su i tebe jurile munje
i gromovi života
i snažan je bio bol
stisnute duše kod tebe,
onako lepe, onako dobre,
onako zlatne, pametne, plave,
a sama si uspela da budeš ista
da budeš svoja, za sebe i svet
i nas.
Bila si čovek, kao i uvek,
k'o lavica borila snažno,
uspela da strahove skloniš,
prolepšaš ružnoću stvarnosti,
da ista postaneš opet, ona,
ona za koju ja
hoću da mislim
da jedino znam.
Hvala na svemu, vilo iz grada,
hvala na svemu, a ti to znaš!
Dani su ovde i dani idu,
brzo nam dani poruše put,
za malo sreće, vilo iz grada,
moleći tebe, videći tebe,
ja znam da nisam previše silan,
i nisam nepozvan stao na put
tražeči sreću od tebe,
za nas.
Mislim o tebi i pričam o tebi
i pišem o tebi, o sreći maloj
koje već ima kod tebe i mene,
znajući ljubavi i nade naše,
znajući susrete, samo za nas.
Ja molim tebe, vilo iz grada,
za malo sreće da mi daš,
medju zvezdama, danas il' sutra
ja gledaću tebe, i tražiti tebe,
i tvoju dušu, iskrenu, čistu,
i prijatelja pravog,
i tvoju lepotu, dobrotu pravu,
i dragost najdražu,
i plavu kosu, i plave oči,
i tebe samu, a ti to znaš...
Danas sam sam, vilo iz grada,
al' ne, daleko ti nisi za nas,
ovde pričamo i radujemo
i poštujemo i cenimo
i ljubav našu, k'o prijatelja,
što zapravo mi dugo jesmo,
ti, moja vilo iz grada,
i ja.
Ja neću drugog za prijatelja
ja imam puno i drugih ljudi
al' pravog druga samo daleko,
prijatelja koji te može razumeti
i smiriti grehove naše
i smanjiti bolove naše
i smanjiti tegobe naše
i smanjiti nestajanje naše
u srcu i duši ožiljke naše
i doneti ljubav u naša srca,
ponovo, ovde i tamo,
na staze one i korake one
što kao juče postaše danas,
samo naše, i samo naše,
i samo naše staze za nas.
Tužan sam samo na licu svome,
u pokretima sporim tražeći tebe,
a duša mi srećna, znajući tebe,
plavušo moja, vilo iz grada,
i samo tebe i samo nas.
Ja slova nemam al' reči idu,
kiša je opet, u srcu sunce,
ja tebi pišem sa hvalom za dobro,
za sve prelepe razumne časove
saveta tvojih i pogleda toplih,
za prijateljstvo i dobrotu
koju si dala, ja tako mislim,
tako se nadam, samo za nas.
Ja srećan jesam, znajući tebe
iskreno želim tako da bude,
i dalje tako, i dalje ovako,
a ono što meni još malo treba
to je još samo malo od tebe,
plava vilo iz dalekog grada,
još malo ljubavi, za tebe, za nas.
S težinom u srcu,
sa radosnom dušom,
i sada neosetnim teretom
koga
ogromno nosim,
za malo ljubavi,
tvoj prijatelj, vilo iz grada,
ja molim,
još malo ljubavi,
za mene, za tebe, za nas.
(Baš jednog dana, 1.marta 2017)
=========
>>> JA NISAM NIGDE POMENUO TVOJE IME, ALI TO TI ZNAŠ I TO JE DOVOLJNO. JA ĆU SE MOŽDA PRESELITI MEDJU ZVEZDE - SUTRA, ILI... - A NISAM MOGAO DA TE VOLIM KAO NAJDRAŽE BIĆE! BEZ OBZIRA ŠTO SAM NAJVIŠE BIO OSTAVLJAN BEZ MOGA RAZLOGA, BEZ OBZIRA NA TVOJ I MOJ BRAK, TI ZNAŠ JEDINO, TI SI BILA POSEBNO NEŠTO ZA MENE. TI SI CVET KOJI SU SE SVI TRUDILI DA UBERU, ALI SI TI OSTALA SUŠTINSKI I U DUŠI NEUBRANA - NAŽALOST, VEOMA POVREDJENA, VEOMA ČESTO BEZ PONEKE LATICE, ALI IPAK SU ONE NIKLE PONOVO. OSTALA SI SVOJA, VESELA, VELIKA I DOBRA. KRIŠOM SI VOLELA ALI TO NISI ZNALA ILI NI HTELA DA ZNAŠ. POSLE TOLIKO GODINA, OPET SI I UVEK ISTA. JA NE VIDIM BORE, NI SEDU KOSU, NI PROMENE GODINA, NIŠTA NE VIDIM. ZATO TI OVO PIŠEM I ZATO TI OVO POSVEĆUJEM, SAMO TEBI, A TI ZNAŠ!
>>>
==========
* ZA MALO SREĆE, VILO IZ GRADA *
