DAMA SA SLIKE
"Živi i pusti druge da žive.
Smej se i nasmej i druge"
Fotografija naizgled obična
ali ti si bila posebna
i neobična
i pokazala stvarnu sebe
željnu nečega novog i lepog,
da pobegneš od ovog vlažnog,
nestvarnog neživljenja
i nepostojanja ČOVEKA,
od zavidnih ljudi i nestvarnih dana
i onih drugih dobrih osoba
koji te možda vole, ali ih ne voliš,
koji te ljube, ali ih ne ljubiš,
i ne znaš za njih
i nećeš da znaš.
Ti si posebna, ali to ne znaš,
ti si snažna, al' misliš da nisi,
nisi još otkrila,
nisu ti drugi rekli,
nisu te drugi iskreno voleli,
nisu te drugi stvarno vodili
putem kojim idemo mi,
mnogi ostali,
i ja.
Danas si tužna, al' nemoj biti,
bez povoda stvarnog i veruj u bolje,
danas je ipak veseli dan,
damo sa slike, budi i ti
deo lepote i postojanja
na putu našem,
gde smo svi mi,
i ja.
Bićeš nam dobro, damo sa slike,
nauči da dobro se dobrim vraća
- al' to to već dobro znaš,
iz tvoje duše za drugu dušu
ne sebično daćeš trenutke sreće
i bićeš nova
i bićeš srećna
i bićeš lepa
kao sjaj kapljica rose ranih jutara
na plavim poljima lana
u sumaglici
oko nas.
Pišem o tebi, damo sa slike,
jer osećam kakva si duša,
jer znam da imaš vesele snove
i onda kada težina plaši
i onda kada strahuje strah,
jer znam te, daleka damo,
sa slike samo,
ipak,
ja te znam.
I ne znam uopšte, damo sa slike,
da'l si sad tužna, ili te jad
veoma izjeda unutar duše
a tvoja duša - baš dobra
i vesela
i snažna
i željna čekanja
da ti neko, damo sa slike,
pokaže noću da je dan.
Pišem ja tebi, damo sa slike,
da prijatelj neznani misli na tebe
i tebi želi
i sreću
i ljubav
i život naš dobri
i topla veselja i toplo ognjište,
a tamo daleko,
tvoj prijatelj,
biću i ja.
Za tebe samo, damo sa slike,
za tebe samo,
tamo daleko,
biću i ja.
Sad nije veče, damo sa slike,
sad nije veče,
sada je IPAK jedino dan!
(28. feb.2017)
VETAR NAŠE SREĆE
Da li ste čuli vetar u parku
što ostavlja duboko u srcu radost?
Noćas smo bili sa njim i mi.
Sreća je uvek najlepša na svetu,
to je poema vetra i nas,
mi smo je tražili u sreći zvezda,
tamo si uvek bila i ti.
Da li ste čuli vetar u parku
što ostavlja duboko u srcu radost?
(feb.1966)
NOĆ
Sve ipak spava u velikom gradu,
kiša u srcu, noć u duši,
a juče je bilo toliko lepo.
Još malo hoću da zadržim tebe;
lik ti se gubi, nestaje prošlost,
idi i nemoj da misliš na mene.
Noćas je kiša, noćas je NOĆ,
spavaš sa srcem poklonjenim drugom
i sutra sa njim u SUTRA ćeš poć'.
Noćas sve spava, ne, ipak sam srećan,
znam da ću sutra jutro da sretnem,
znam da i sutra neće bit' noć.
(feb.1966)
RUKE
Ceo dan tražio sam ruke.
One bi mogle da me zagrle,
one bi htele da me vole,
te drage ruke iz mojih snova.
Vetar je hteo da odnese strast
a kada je stao iza jednog ugla,
ruke su otišle daleko od mene
da ih nikada ne vidim više.
Njene bi ruke mogle da me vole,
sad vole drugog i njega grle.
I uvek kad sretnem vetar iza ugla,
uvek se setim na njene ruke.
(feb.1966)
PLAKAĆU KADA ODEŠ ♫ (tekst za kompoziciju) ♫
Ti ne znaš koliko te volim
sva sreća je otišla sad,
kada odeš, o, kada odeš,
sam, ja ću plakati tad.
I znaćeš da veruješ onda
u sreću i šivot i rad,
da li hoćeš, hoćeš li moći
da odeš, zaboraviš moj grad.
Na ulici se igra vetar,
ovo sunce ponovo sja,
da li ću uskoro moći
tebe videt' ponovo ja.
Ti ne znaš koliko te volim
sva sreća je otišla sad,
kada odeš, o, kada odeš,
sam, ja ću plakati tad.
(avg. 1965)
JEZDI, SREBRNI MESEČE
I ove mirne i tople noći
mesec je krenuo na svoj put,
ponosan, blještav u svojoj samoći,
srebrn i velik, zlatan i žut.
Nad velikom rekom mesec je stao
gledajuć' igru talasa čilih,
a onda im svoj otpozdrav dao
i zvezda - sestrica svojih milih.
Plovio mesec preko planina,
sanjivih šuma, mirnih jezera,
preko čarobno lepih dolina,
besputnih vrleti, klanca i gudura.
Njegove treptave sestrice male
ponosne zvezde, male i sjajne,
nebeskim smehom su se smejale
i gledale velike gradove bajne.
Kada sam bio sa devojkom jednom,
išli smo daleko po prašnjavom putu,
a slavuj je zvao pesmom setnom
meseca u tamnom nebeskom kutu.
Ja sam gledao zrak što je sjao
na njenoj kosi, u njenom oku,
znao sam da je to mesec dao,
prešavši čilo goru visoku.
Činilo nam se da nam se smeši
i šalje pozdrave tople za nas,
u našoj sreći bio je lepši
njegov žut sjaj, k'o žitni klas.
I ove mirne i tople noći
mesec je krenuo na svoj put,
ponosan, blještav u svojoj samoći,
srebrn i velik, zlatan i žut.
(1963)
OPALI LIST
Jedan je listak pao sa grane
i tužno seo na malu klupu,
koja je čekala da vetar stane,
i raznosi lišće po njenom trupu.
Pao je list i ostao tamo,
ostao mirno, čekajuć' smrt,
dok u tišini čuo se samo
fijuk vetra kroz tužni vrt.
(1963)
JEDNA ISKRA
1.
Ako me još voliš,
ako još gledaš plave zvezde,
ako si sigurna da mene želiš
molim te, potraži me negde.
2.
Nadi me, molim te,
budi kraj mene, kao onda,
poljubi me, reci "Želim te"
pa će juče biti i sutra.
3.
Grad će biti lepši
za mene i za nas
jer znam - mene će da teši
tvoj topao, zvonak glas.
4.
Evo, i zvezde te mole
i one su tužne, kao i ja,
i one jedno srce žele,
a tebe nema, još uvek nema.
5.
Lepše su zvezde kada dodješ
lepši su vozovi, kad vratiš se ti,
lepši su dani kad me poljubiš,
kada u njima budemo mi.
6.
I nebo će biti plavo,
kao oči tvoje i moje,
kao zvezde, il' kao plavo,
beskrajno telo morske pučine.
7.
Nemoj, nemoj nikad da odeš
ako se budeš našla uz mene,
ako još uvek želiš da dodješ
i ako se setiš na vozove.
8.
Istina je da sam te voleo
čim sam te u vozu video
i posle sam te voleo
i danas te želim ja,
9.
Ako me još voliš,
Nadji me, molim te,
Grad će biti lepši
Evo, i zvezde te mole.
Lepše su zvezde kada dodješ
I nebo će biti plavo,
Nemoj, nemoj nikad da odeš
Istina je da sam te voleo.
(dec.1964)
ZAČARANO MORE
Talasi snažni divlje su rušili
veliku stenu, vlažnu od suza,
što se nagnula tamo na obali,
sa velikom krunom, od bisernog niza.
U stravičnoj igri i pesmi vetra,
praćenom džinovskim talasima,
čuo se glas starog ribara
iz kuće koju je odnela plima.
Starac je najzad prest'o da viče,
i kuću je talas razbio o stenu,
probudjen orao poče da kliče
i ustremi se ka svome plenu.
Telo ribara nesta u viru
i potonu u hladne dubine,
gde je sve bilo u večnom miru
- spokojnom snu morske širine.
Čarobno more dalje je valjalo
talase svoje. Da li ste znali
da se to sve u snu videlo,
snu koji može hrabrost da spali.
(1963)
TRIJUMF
Da li je cvet pobedio?
- Ne znam.
Da li je vetar pobedio?
- Ne znam.
Da li je kiša otišla u park?
- Ne znam.
Da je njen trijumf tako jak?
- Ne, zaista, ne znam.
(Dec.1964)
ONO ŠTO VOLIM
Ja volim da gledam crveno sunce
što polako zalazi iza golih brda
i tako skriva planinske vrhunce
i mirne reke što protiču tuda.
Volim velike gradove naše
i uspomene na radosne dane
što mi tugu i bol ublaže
i mislim zbog njih k'o da vreme stane.
Devojku plavu volim da grlim
i gledam k'o nebo plave oči,
dok joj pričam o velikoj svojoj sreći
u koju samo srce može da kroči.
Volim i stari, prašnjavi sat
i daleke svemirske skrivene svetove,
moj visoki drugi sprat
i nežne plave i žute cvetove.
Ja volim sve što vole mladi,
a to su: zabava, smeh i rad,
ja volim sve mlade sa zemaljske kugle,
jer sam i sam mlad.
(1963)
LJILJANA
"Dve su vrbe pokraj reke tiho plakale,
dok su se vlati ovim poljem tužno svijale,
sećam se Nina, one jeseni, kad si otišla,
bio je vetar, zar ne pamtiš?"
Video sam radost u njenim očima,
video sam ljubav na njenim usnama,
osetio sam toplinu u njenim pogledima,
video sam
one večeri
zbunjenost u njenim pokretima.
Njeno ime je sasvim obično - Ljiljana
a ona je tako lepa,
imala je samo četrnaest godina
i toliko,
toliko mnogo,
neizmerno mnogo mi se dopadala.
Znam da sam one večeri pogrešio,
jer nisam razgovarao sa njom.
Bilo je lepo. Stalno se pevalo,
a ona me stalno
posmatrala
i rekla da joj se svidjam.
Slušali smo "Vrbe". Nije htela da igra,
govorila je da je mala i umorna.
A tako je lepa bila... Sada znam
da ću moći
da te sretnem
uvek kad zaželim, moja mala Ljiljana...
"Dve su vrbe pokraj reke tiho plakale,
dok su se vlati ovim poljem tužno
svijale,
sećam se Nina, one jeseni, kad si
otišla,
bio je vetar, zar ne pamtiš?"
(Nov.1964)
LOGOR
U logor ću doći.
Velika kapija i bodljikave žice,
baraka uspomena nestalih u daljini.
Nekada straža, krv i smrt,
danas tišina, jezivi mir,
i price što viču negde u tmini,
a onda opet mir.
Spomenik stoji.
Veliki borac i malo dete,
veličanstveni kameni čuvari tuge,
gledaju daleko horizont nade
i plaču sa kišom.
Žičana ograda sprečava želje
smrznute duboko u kamenu hladnom.
U logor ću doći.
U suncu što nosi kapljicu suza
videću radost hiljada drugih
i hteti... Tišinu prekida korak vojnika.
Daleko odavde sreća,
i ptice što viču negde u tmini,
a onda opet mir.
(Feb.1966)
OSAMNAESTO LETO ♫ Ne ljuti se, figuro od prave ljubavi ♫
Osamnaest godina i plavo nebo,
devojke sa zbunjenim pogledom
i težak uzdah čežnje u polju.
Tada sam molio trenutke sreće
da postanu večnost.
Osamnaest godina lutanja životom,
toliko dana, zbunjene devojke,
toliko časova, čarobnim snom
protkanih i zapisanih u srcu,
osamnaest osmeha i moja upornost.
Kiša je padala, na peščanoj obali
stajala je ona i gledala daleko...
Kako su brzo prohujale godine,
kako je brzo osamnaesto leto,
koliko sreće i koliko tuge.
Plač nije mogao da zaustavi vreme,
ono je surovo nosilo sreću,
trenutke želja koje videti neću;
ono je odnelo draga lica,
ostavivši samo uspomene.
Ne ljuti se, figuro od prave ljubavi
što se smejem i što sam toliko drag.
Voli me i ne čekaj da dodje sutra,
jer sutra mi ne nosi ni tebe ni ljubav,
još samo danas je osamnaesto leto.
* * *
Osamnaest godina i plavo nebo,
osamnaest godina lutanja životom,
kiša je padala, na peščanoj obali
plač nije mogao da zaustavi vreme,
još samo danas je osamnaesto leto.
(Feb.1966)
RASTANAK
Vozovi odlaze i dolaze...
Rastali smo se sami,
okruženi vrevom života,
bez snage da se odupremo
minutima čekanja.
Vozovi dolaze
i svi su srećni,
ne, mi ne živimo
u ovom svetu,
mi ne čujemo ništa.
Vozovi odlaze...
Gledao sam te nasmejanu
na prozoru vagona
i u ruci čuvao
pramen drage plave kose.
Vozovi odlaze i dolaze...
Iz očiju su nestale
skretnice i vozovi,
nestao je dah rastanka.
Ostavio je samo
pramen drage plave kose
i divnu uspomenu.
(Mart 1966)
