MOJA POEZIJA - 3

 

EDELWEISS (runolist)

Na golemom večitom kršu
sunča se i sanjari
divan cvet
- Edelweiss.

Smeješ se i vedro pričaš
a ipak si sama i tužna
kao planinski cvet
Edelweiss.

Protiče život, sami smo
i puno ljubavi oko nas,
daleko, daleko živi
Edelweiss.

                                                     (avg. 1967)

  

TOPLI ČASOVI
Tog trenutka
kada se razbistri nebo
i mirni vetar prodre
kroz polupane prozore,
devojka će rasplesti kose
i biti srećna.

Tog trenutka
kada stanu brodovi
a devojka uzme cvet
i poljubi nežne latice
ja ću shvatiti
da živim za nju.

Tog trenutka
kada padne vlat trave
i sunce potraži san,
samo će ona,
samo će jedna devojka
biti srećna.
                                                        (za Seku, maja 1967) 

TE NOĆI
Na otvorenom prozoru ljubavi
nije bilo nikoga.
I niko nije mogao toga trenutka
da otkrije smisao života
jednom usnulom dečaku,
ni plavim sanjalačkim očima,
zaspalim u devojčinom srcu.

Bez dosadnih ljubopitljivih pogleda
oni su bili presrećno srećni,
zbliženi u čistoti ljubavi,
udaljeni daleko od ljubavnog prozora
koji je, te noći, bio otvoren.

I zato kažem
da toga trenutka na prozoru ljubavi
nije bilo nikoga,
osim malog dečaka
koji se igrao sa svojom probušenom cipelom. 

 

ŽIVOT

Znam da ću svuda,
na svim kontinentima,
svim ulicama i trgovima,
duž cele zemlje,
susresti trenutak tuge
ili sreće
koji se zove život.

Na pragu moga života,
posle divnih ruža
i mojih trnovitih livada,
susreo sam divan, mali cvetić
još neubranog
i jutarnjom rosom neumivenog
karanfila.

Upravo sam hteo uhvatiti
leptira crvenih krila,
kada sam video da me moli
svojim devojačkim pogledom
da ga pustim na slobodu.

Tako je odleteo leptir.
Radostan sam, jer i leptir
ima kome da donese sreću
kao ja tebi, mila.
I baš sam zaboravio
da sam hteo da pevam
o tvojim čistim očima,
jer sam se igrao sa karanfilom.

Srećan sam, eto,
gledam tvoj pogled
kao put neizmernog života
i iskrene, prave ljubavi.
Upijam očima svaki tvoj pokret
jer želim da sećanja na tebe
ne dozvole nikome
da učini nešto rdjavo
protiv nas.

I živimo tako život..
Možda i udaljeni vetrovima
i uzdasima kiše,
a ipak uvek zajedno...

Za dugo vreme u uniformi
želim da budeš dobra
dok opet ne dodjem
na livadu cveća...
Sada... Moram da idem...
Plačeš li? Ne, mila moja,
to šumi more.
                                          (avg. 1967) 

TRENUTAK

Tražile su nešto i nekoga
njene oči
i osetio sam da bi volela
da za nju nisam stranac.

Kada sam se, zatim, okrenuo,
umesto nje stojao je starac
i u ruci držao
staru novčanicu.

Zatvorio sam oči
i već sam je zaboravio,
ali ću ovo ponovo reći
onda kada zavolim.
                                                  (1966) 

 SJAJ

Na ovom jedinom svetu
još verujem u tebe
i ne vidim da svi ljudi žive
prolazeći izmedju nas.

Ispod ovog jedinog neba
tražim u tebi svoj život
u buri nadanja i minuta
proteklih u sjaju ljubavi.
                                                        (1966) 

   BEZIMENA PESMA
                                                                       "Tužno je nebo, tužno
                                                                          kao raspuklo zvono"
Sumorno, tužno veče zavilo je grad
Plaštom samoće i suza.
Nisam čuo svoje korake dok sam išao
Pored niske kamene ograde
I mislio na tebe, na tugu i jad.

Kalemegdan, mesto naših snova,
Sada je bio tako prazan,
Ti nisi sada ovde, idem i mislim
Na sve naše radosti, radosti
Svih mladih, zagrljenih parova.

Tišina je. Osećam suze u vetru
Koje me optužuju, prete,
Suze koje peku i koje se svete.
Oprosti, znam da sam kriv
I da sam ti naneo bol i setu.

Koliko bih voleo da se opet vratiš
I da Kalemegdan opet bude naša planeta,
Planeta skrivenih želja, nada i radosti.
Koliko bih voleo da opet budeš moja,
Onako kao nekada i da mi za sve oprostiš.

Moja je čežnja bezgranična
Kao i ljubav koju još osećam,
Oprosti, molim te, vrati se k meni,
Dodji onome ko te još voli i želi
Da budeš opet srećna i voljena.
                                                                               (1964)