MOJA POEZIJA - OPROSTI MI

OPROSTI MI

U onom vremenu naše Save
mi vodismo svoje lude živote
u maglomirisnim isparenjima reke
na obrisima i ivici velikog grada,
i svirao svima vama na gitari,
i svi smo bili opijeno ludi
i zaljubljeni i šetali i voleli.

A ljubav, ova, nije onda bila,
osećala se u vazduhu ali i u ćutnji,
jer nisam bio tvoj niti ti moja;
ali već raznim stranama dodeljeni
mi mislili smo jedno na drugo,
ti svakako više no ja to sam,
i voleli se baš kao i samo prijatelji.

To vreme nije prošlo, to je vreme danas,
za tebe i mene u maglama reke,
u stazama nežnosti večne ljubavne strasti,
u trenucima zova i traženja tebe,
u snovima previše stvarnim i previše divnih,
previše ličnih i kao nepoznatih,
u stvarnosti bliskog životnog puta,
sa tobom i opet sa tobom, za nas.

Ti oprosti meni, najdraža reko života,
što donosiš draže i najdraže uspomene,
lepotice najmilijih osećanja mojih
i strasti, požude koja se topi i cedi
od znoja, kao mladića sasvim nejakog
pred izazovima divne ljubavne lepote...

Ti meni oprosti, zašto tek sada
ja sve to vidim a ti odavno čekaš
naš veći susret od prijateljstva,
najzad i najzad i više od toga
i više od svega postojanog ili dalekog.

Ja tebe za oproštaj molim,
jer tebe previše volim,
jer nisam odavno mogao da znam,
za tvoje osećaje mogao da znam.

I lutam ponovo stazama onim
i čekam i čekam baš onaj dan
a ti znaš mene, jedina divna,
da ja dočekam ono što želim,
da ja dočekam budan taj san
i onda java stvarna ulepša mnogo
baš onaj nama najdraži dan...
                                            (Bgd, 21. Mart 2017)